Home
Calendar
Latest images
FAQ
Search
Memberlist
Usergroups
Register
Log in
AdminAdmin- Posts : 269
Join date : 2020-05-20 
SEZONA 1955/56
Sun Jul 10, 2022 7:34 pm
Rezultati FK Partizan u prvenstvu 1955/56
Jesenji deo 1955
Prolećni deo 1956
KONAČNA TABELA
Ekipa Partizana koja je 18.3.1956. slavila u derbiju protiv Zvezde:
Stojanović, Borozan, B. Pajević, Herceg, Mihailović, Belin / Jocić, Miloš Milutinović, Bobek, Kaloperović, Zebec.
Prijateljski meč Spartak (Moskva) – Partizan 2-1, 02.7.1955. Kapiteni Stjepan Bobek i Igor Neto.
Rezultati FK Partizan u Kupu Jugoslavije 1955/56.
* Partizan je eliminisan u 1/32 finala !!!
Rezultati FK Partizan u KEŠ 1955/56
* Partizan je eliminisan u 1/4 finalu !!!
Partizan pred meč protiv Sportinga, 04.9.1955.
Stojanović, Borozan. Božidar Pajević, Lazarević, Zebec, Belin.
Valok, Mihailović, Miloš Milutinović, Bobek i Herceg.
Sažetak sezone
Uoči početka šampionata u kojem će Partizan debitovati u novom takmičenju, Kupu šampiona, trener Aleksandar Tomašević odveo je svoju ekipu u Sovjetski savez, gde su odmerene snage sa Spartakom i Dinamom iz Kijeva. U Moskvi je domaći tim slavio sa 2-1 dok je meč u Kijevu završen bez golova. Nakon dve tesne pobede u prva dva prvenstvena kola, „Sport“ je objavio članak u kojem se ističe da “sa Partizanovom igrom nešto nije u redu, tim preživljava malu krizu i ovakva situacija mora da zabrine svakog ljubitelja fudbala, posebno uoči duela sa Spartakom iz Moskve u Beogradu, pa i Sportingom”.
U daljoj opširnoj analizi ističe se da je Partizan izgubio samopouzdanje, da je odlazak Čajkovskog u Keln veliki gubitak za tim kao i to da Partizan definitivno nije ista ekipa kada na terenu nema Bobeka. Osim toga, Milošu Milutinoviću dodeljena je uloga povučene polutke a on je “klasičan gol igrač i neko ko može da igra isključivo ofanzivno.” Partizan je potom gostovao u Lisabonu u prvoj utakmici u istoriji Kupa šampiona odakle se vratio sa dobrim rezultatom (3-3) ali i povređenim Brankon Zebecom koji nije mogao da igra u derbiju. Kako je šampionat odmicao, tako su stvari polako došle na svoje mesto. Partizan je gostovao u Maksimiru gde je Miloš Milutinović odigrao “utakmicu života” koju je i sam prokomentarisao: “To je bila jedna od onih igara kada osetite da vam niko od protivničkih igrača ništa ne može. Nije mi trebala pomoć saigrača, sve sam rešavao sam solo prodorima, čak sam se poigravao i sa Crnkovićem”.
Zagrepčani su tvrdili da je to bio najveći domet fudbalske veštine, nešto što Maksimir nije video. Milutinović, koji je postigao het-trik i servirao Jociću loptu za četvrti gol, ocenjen je desetkom, zadivio je gledaoce da su ga na kraju meča izneli na rukama sa terena.
Interesantno je da se te sezone nije gledala gol razlika, već međusobni skor pa je tako Crvena zvezda zahvaljujući minimalnoj pobedi u derbiju bila jesenji prvak iako je bodovno bila izjednačena sa Partizanom i imala slabiju gol razliku. Posle slavlja u Zagrebu u prvom prolećnom kolu, Budućnost je primila čak devet golova na Stadionu JNA, sam Milutinović dao joj je šest. Zvezda je savladana sa 3-1 a potom i Hajduk u Splitu sa 2-1. i Partizan je u tom trenutku bio lider šampionata sa tri boda prednosti nad Zvezdom. Nakon remija kod kuće protiv Spartaka usledio je niz od još šest mečeva bez trijumfa, osvojena su samo četiri od mogućih 14 bodova i olako poklonjena titula večitom rivalu, koji je na kraju imao čak pet bodova više. Partizanu za utehu ostaje da je bio najefikasniji tim prvenstva (65 golova).
Nakon poraza od Radničkog 3-4 početkom maja 1956. u „Sportu“ je izašao tekst sa naslovom “Šta je sa Partizanom?” iz kojeg smo izvadili jedan deo koji najbolje objašnjava situaciju u klubu:
“Koliko puta smo čuli ili pročitali da je Partizan naš najbolji tim. Ova konstatacija nije bila preterana, ali bi moglo da se kaže da je Partizan tim sastavljen od najboljih igrača. Tim u kome igra elita našeg fudbala u poslednja
četiri susreta nije zabeležio nijednu pobedu. Belin, Herceg, Milutinović i Zebec nalazili su se u ekipi koja je pre nepune dve nedelje na Nep stadionu ispisala jednu od najlepših stranica hronike našeg fudbala. Da nije bio ozleđen i Bobek bi bio u timu što je gotovo pola reprezentacije. Nisu oni sami. Svaki tim u ligi poželeo bi Jocića, Kaloperovića, Borozana, Mihailovića, Valoka, Pajevića. Partizanov napad sastavljen je od samih individualaca,
neorganizovan je i prepušten trenutnom raspoloženju pojedinca. Partizan uglavnom prima golove u jeku svojih napada kad mu je odbrana razređena. Kad posmatramo Partizanovu igru vidimo sjajne pojedince ali ne i kolektiv.
Priča se i da odnosi između igrača nisu najbolji. Kažu da ima pojedinaca koji svoje igranje uslovljavaju neigranjem
drugih.“.
**** KUP ****
Partizan, kao osvajač Kupa Maršala Tita prethodne sezone i pojačan na trenerskoj poziciji u liku Aleksandra Tomaševića, do tada trenera šampionskog Hajduka, u odbranu trofeja krenuo je iz Novog Sada 15.08.1955, ali je tu i zastao. Novine su to ovako zabeležile:
“Jedan mali, gotovo nepoznati klub, uspeo je, sasvim zasluženo da eliminiše beogradski Partizan, tim u čijim se vitrinama nalaze tri pehara pobednika Kupa. Novosađanima svaka čast, borili su se muški od prvog do poslednjeg zvižduka. Partizan je igrao vrlo slabo, osim Bobe Mihailovića u napadu, odnosno Borozana i Minde Jovanovića u odbrani, ostali igrači ne mogu da dobiju ni prelaznu ocenu, iako se ne može reći da se nisu trudili. Istini za volju, nisu imali ni fudbalske sreće, pored toga što se ispred protivničke mreže nalazio živi zid igrača Novog Sada i pre svega izvrsnu golman Vinai koji je još na samom početku odbrani penal Hmeljini.”
**** KUP EVROPSKIH ŠAMPIONA ****
– Vulverhempton je svetski klupski prvak, bez imalo stida i zazora napisao je britanski list Dejli mejl krajem 1954.godine. Vukovi jesu bili jak tim i u kratkom roku su savladali tada takođe strahovite ekipe moskovskog Spartaka (4-1) i budimpeštanskog Honveda (4-3) ali ne mogu da osvoje, a ni prisvoje, titulu takmičenja koje ne postoji. Francuski novinar Gabrijel Ano je na stranicama sportskog lista L’Ekip pozvao nadmene Engleze da odigraju i revanš mečeve u gostima a usput posete još neke jake fudbalske gradove kao što su Milano i Madrid. Nema plana, programa ni sistema u međunarodnim klupskim susretima na evropskom nivou i zato, pisao je Ano, sa ovakvim proglasima treba malo sačekati. Urednik francuskog L’Ekipa se osetio naročito prozvan jer je to bila lepa prilika da oživi svoju ideju o Evropskom kupu, zanimljivu priču staru dvadeset godina. Ova ideja izlazila je na stranicama pariskog lista Miror d spor (Le Miroir des Sports) ali je ostala u domenu teorijskih razmatranja i rasprava fudbalskih stručnjaka toga vremena. Naravno, povod je bila zamisao o međuklupskom takmičenju evropskog kontinenta na širim osnovama od tadašnjeg Mitropa kupa koji je sa uspehom postojao već punih dvadeset sedam godina. Jedan predstavnik za svaki savez. Po dve utakmice, sredinom nedelje, a gde postoje uslovi i noćna utakmica. Eventualna saradnja sa međunarodnom televizijom, napisao je Ano dan kasnije u tekstu „Međuklupsko prvenstvo Evrope“. Ove reči su solidan temelj takmičenja kasnije poznatog kao Kup evropskih šampiona (u daljem tekstu: KEŠ) a deo o televiziji ima pravi proročki prizvuk ako se podsetimo da se ipak radi o kraju 1954. godine. Kako god okrenemo priču, uobraženim Englezima se mora priznati da su bili kamen pokretač lavine koja se i dan – danas kotrlja.
Ovako razrađena ideja otišla je na adrese skoro svih nacionalnih fudbalskih saveza u Evropi i u velikoj većini je dočekana sa oduševljenjem. Naravno, glavnu podršku Anou i Žaku Godeu (vlasnik L’Ekipa) pružile su kolege iz branše – madridska Marka, milanska Gazeta delo sport, lisabonska A’Bola, katalonski Mundo Deportivo i beogradski JSL Sport. Našem dnevnom listu je pripala velika čast da na kraju takmičenja uruči trofej najboljem golgeteru. Najuticajniji sportski listovi tadašnje Evrope digli su svoj glas i ništa ga više nije moglo utišati.
Rezervisanost i distanca prema inicijativi Anoa i L’Ekipa mogli su da se čuju i osete i na osnivačkoj skupštini UEFE, 2. marta 1955. godine u Beču. Nismo nadležni, snađite se sami, obratite se savezima, odjekivalo je kao monotoni eho javnosti već dobro poznatog dopisa FIFE. Nacionalni fudbalski savezi takođe nisu pokazali spremnost za akciju pa su se pored vodećih listova i novinara u priču uključili veći i poznatiji klubovi, neki bivši asovi i važne ličnosti tadašnje fudbalske Evrope. Marta 1955. bilo je pravo vreme za sređivanje redova i brz kontranapad a baza akcije bio je pariski hotel Ambasador. Na skup su došli predstavnici osamnaest tada najpopularnijih klubova Evrope, od pozvanih izostali su samo ljudi iz škotskog Hibernijana i moskovskog Dinama ali ipak, njihova podrška je bila tu. Naravno, u Parizu su bili i delegati beogradskog Partizana. Sve je bilo lepo i svečano, osnovan je Izvršni komitet takmičenja, obavljen je i žreb za prvo kolo i zvaničnici FIFE i UEFE nisu više mogli ni smeli da ignorišu novoosnovani kup. Kup evropskih klubova, zvanično je rođen 3. aprila 1955. godine. Nesuđeni „prvak“ Vulverhempton odbio je učešće a isti odgovor stigao je i od zvaničnog engleskog šampiona Čelzija. Ipak, to nije umanjilo vrednost i veličinu turnira jer su ljudi oko L’Ekipa dobro razumevali fudbal i sastavili odličan spisak klubova učesnika. Na ovom mestu treba reći da se ovo takmičenje u početku pojavljivalo i pod imenom Evropski kup fudbalskih klubova i da je samo u teoriji petnaest dana starije od Kupa sajamskih gradova (prvi meč KSG odigran je 4. juna 1955). Prva pravila novog turnira predviđala su, posle ukupnog nerešenog rezultata u dvomeču, majstoricu na neutralnom terenu, gde bi se odigrali i eventualni produžeci uz žreb kao konačno rešenje. Sve je najzad došlo na svoje mesto i posle letnje pauze, po planu, klupska elita trebala je da istrči na terene širom Kontinenta. Važno je pomenuti da je u prvom Kupu šampiona nastupilo čak devet (od ukupno šesnaest) klubova koji nisu bili prvaci svojih zemalja u prethodnoj sezoni: Rapid, MTK, PSV, Gvardia, Sporting, Sarbriken, Hibernian, Servet i Partizan. Tako da priče ovdašnjih dužebrižnika kako je Partizan dekretom države poguran u ovo takmičenje nemaju veze sa mozgom.
Četvrti septembar 1955. godine u Lisabonu je bio vetrovit dan. Na centru igrališta rukovali su se kapiten Sportinga Manuel Pasos i kapiten Partizana Stjepan Bobek i najvažnije takmičenje u istoriji svetskog klupskog fudbala moglo je da počne. Pred 40.000 svedoka, u svom prvom takmičarskom evropskom meču, beogradski Partizan je na teren izveo sledeći sastav: Stojanović, Lazarević, Belin, Borozan, Zebec, Herceg, Pajević, Valok, P. Mihajlović, Bobek i Miloš Milutinović. Danas prilično verno i tačno možemo da rekonstruišemo događaje od tog 4. septembra 1955. u Lisabonu. Rivali se međusobno uopšte nisu poznavali a Portugalci su otišli i korak dalje – svojim izjavama i ponašanjem otvoreno su potcenili tim iz Jugoslavije. Prvi gol u istoriji KEŠ-a postigao je Martins u 15. minutu utakmice za vođstvo Sportinga od 1-0, a konačan rezultat prvog dela postavio je Miloš Milutinović minut pre sudijskog zvižduka. U drugom poluvremenu Partizan je dva puta vodio golovima Milutinovića (50) i Bobeka (74) i na desetak minuta pre kraja imao veliku pobedu u rukama ali je tačku na ovaj meč u 79. minutu stavio Martins svojim drugim golom. Rezultatom 3-3 igrači Partizana su bili zadovoljni.
Dvanaestog oktobra 1955. godine bila je sreda, u Humskoj je gostovao Sporting i Beograd je u ovom revanšu, po rečima izveštača Sporta M. Kovačevića, po prvi put uživo video portugalske fudbalere. Po toplom i oblačnom vremenu, oko 25.000 partizanovaca gledalo je isti tim kao u Lisabonu osim što je Čedu Lazarevića zamenio Minda Jovanović a umesto Marka Valoka je zaigrao Stanoje Jocić. Osam dana kasnije, uloge su promenjene i sada su igrači Partizana u meč ušli potcenjivački prema gostima iz Portugalije. „Parni valjak“ je toga dana pružio vrhunac majstorske atrakcije u fudbalskom sportu i tokom meča toliko bio siguran u pobedu da su često sevali efektni potezi nauštrb jednostavne i korisne taktike.
Ipak, krajnji rezultat dao je za pravo fudbalerima Partizana. Sporting je krenuo silovito i prvi imao šansu da povede ali se u osmom minutu i Partizan probudio. Bobek je poveo našu kontru, dodao slobodnom Milošu, centarhalf Manuel Pasos ostavljen je ‘’izlomljen’’ da se pita šta ga je snašlo a Plava Čigra šutom iz prve dovela Partizan u vođstvo od 1-0. Bila je to naizgled meka lopta sa pomalo felša, prava lepotica vižljastog Partizanovog napadača. Tačno dvadeset minuta kasnije, ista fudbalska predstava, isti i glavni akteri. Naš kapiten šalje loptu ‘’sa očima’’ u prazan prostor ispred gola gostiju, golman Gomez istrčava ali kasno – kao vetar brzi Miloš je već obavio svoje i prelepim lob udarcem zapečatio prvo poluvreme, 2-0 za Partizan. I u drugom delu igre Partizan i Miloš Milutinović imali su svoj dan. Savršeni driblinzi, vanredne tehničke finese, varke telom, precizni pasovi – mladi Miloš je „najzad pronašao svoj stil igre“ na ushićenje i radost navijača na tribinama. Ni primljen gol odmah na početku poluvremena nije bacio senku na egzibiciju Partizana. Treći gol pao je posle sjajnog šuta Stanoja Jocića iskosa – golman je savladan, nije se dobro videlo da li je lopta prešla liniju ali se tu našao Miloš za naše vođstvo od 3-1 u 64. minutu meča. Devet minuta kasnije, opet se u punoj brzini zavrtela Plava Čigra. Teška pozicija, dva strašna driblinga, trk u desno i snažan šut pored nemoćnog Gomeza povisili su rezultat na 4-1 za Partizan. Tri minuta pre kraja utakmice, našu ‘’petardu’’ je pravom bombom iz trka, na asistenciju Mihajlovića sa leve strane, overio Stanoje Jocić za konačnih 5-2. Pored epskih hvalospeva Milošu, novinari izveštači su u našem timu istakli i igru Ranka Borozana, bez obzira na grešku kod drugog primljenog gola i Antona Hercega koji je pružio dobru partiju na poziciji beka.
Žreb za četvrtfinale prvog KEŠ – a održan je u veličanstvenoj građevini belgijske Federacije u Briselu. U napetoj atmosferi, ruka Žaka Ferana, urednika Frans Fudbala, uparila je beogradski Partizan sa madridskim Realom i napravila pravu senzaciju sa ideološkim i političkim ukusom. Nepomirljive razlike vladajućih režima fašizma i komunizma opasno su zapretile da ugroze tek rođeno takmičenje ali je fudbal, baš kako i treba da bude, odneo pobedu. Ovaj meč stvorio je u Madridu izvanredno oduševljenje. Svetski ugled Jugoslovena bio je zaloga uspeha. To je bila prva ekipa sa Istoka koja gostuje u Španiji posle dvadeset godina, napisao je u svojim memoarima Santijago Bernabe, tadašnji predsednik Reala.
Među navijačima Reala vladala je prava histerija, karte su razgrabljene za jedan dan i na ulicama je proradila crna berza sa tapkarošima. „Santijago Bernabe“, veličanstveno fudbalsko zdanje u madridskom predgrađu Šamarten bilo je, kako to Španci vole da kažu, „ispunjeno do zastave“. Oko 120.000 (!!!) domaćih navijača burno je pozdravilo svoje ljubimce ali i gostujući tim u sledećem sastavu: Stojanović, Belin, Čolić, Mihajlović, Zebec, Pajević, Valok, Bobek, Milutinović, Kaloperović, Herceg. „Parni valjak“ je bukvalno od prve sekunde upalio motor i dao pun gas. Vešti driblinzi, precizni pasovi, opasni šutevi na gol, brzina izmene mesta u napadu – svi redovi Partizana radili su kao paklena mašina. Prvih desetak minuta meča Real je bio nokautiran i pregažen, domaći igrači skoro da i nisu pipnuli loptu a publika je burno pozdravljala pravu egzibiciju gostiju sa Milošem Milutinovićem u glavnoj ulozi. Naš mladi napadač je svoju igru krunisao sa dva gola – u 8. i 10. minutu utakmice domaći golman Alonso je kapitulirao i lopta se našla u mreži iza njegovih leđa.Ipak, na semaforu je i dalje pisalo 0-0 jer je francuski sudija Harcig zbog navodne ofsajd pozicije poništio oba Miloševa gola. Sve je bilo jasno i očigledno.
Partizanove igrače zaledio je hladan tuš, „Parni valjak“ je sa peskom u rezervoaru brzo zaribao i do kraja poluvremena primio čak tri gola. Glavni režiser naše katastrofe bio je Realov vođa navale, slavni Argentinac Alfredo di Stefano koji je sa dve asistencije u prvom i pogotkom u drugom delu igre zapečatio našu sudbinu toga dana u Madridu. Ipak, treba reći da je Partizan, posle prva dva gola desnog krila Kastanja, sredio svoje redove, izveo nekoliko opasnih napada ali je Bobekova četa opet krenula klizavim putem egzibicije i šou programa. U drugom poluvremenu umor, blato i previsok rezultat naplatili su danak – prikazana je nezanimljiva igra sporog tempa a konačnih 4-0 postavio je di Stefano preciznim šutem iz blizine.
Santijago Bernabe je u svojim memoarima lepo i opširno pisao o ta dva beogradska dana, prvom boravku Reala iza „gvozdene zavese“. Hvalio je lepotu jadranskih ostrva, guste šume kao raj za lovce, veličanstven doček na aerodromu i ljubaznost ljudi iz Partizana. Ipak, njegovo oštro oko je sve videlo i zabeležio je svaku sitnu zvrčku koju smo im priredili kao osvetu za otvorenu krađu u Madridu. Maslinovo ulje nisu poneli sa sobom a jela spremljena na svinjskoj masti im nisu prijala pa su ostali polugladni a njihov ekonom nije dobio tražene „specijalne krampone u obliku kupe, vrlo oštre“ i pogodne za sneg. Teren Stadiona JNA nije potpuno očišćen i, kako se decenijama kasnije među navijačima prepričavalo, namerno je ostavljen sloj snega da se smrzne i tako stvoren led je lopatama razbijen na sitne i oštre deliće, pravi ledeni pakao za mediterance. Vremenski uslovi su toga dana bili vrlo loši i javila se ideja o odlaganju meča za 48 sati pa čak i Pariz kao neutralan teren ali se ta varijantapokazala kao novinarska patka. Jutro uoči utakmice, fudbaleri Reala su prisustvovali misi u katoličkoj crkvi a u predigru se uključio i Neznani junak sa Avale. Naime, neko mudar se dosetio da Špance u snežnom januaru odvede na vrh planine i sa ledenim vetrom u kostima ih vrati nazad u Beograd. Iznajmili smo jedan mali taksi i odvezli se na stadion. – Iskreno rečeno, verovao sam da zbog poledice nećemo nikada stići. Kola su klizila kao i masa navijača koja je hitala prema stadionu, seća se Santijago Bernabe.
Te nedelje, više od 40.000 toplo obučenih partizanovaca stajalo je na tribinama Stadiona JNA u snegu do kolena i kišom grudvi pozdravilo goste iz Madrida. Teren se beleo, drveni okviri golova obojeni su crveno a meč je odigran u dnevnom terminu sa početkom u 14.30 časova. Partizan je nastupio u plavim dresovima sa grbom na levoj strani grudi, a naš trener Aleksandar Tomašević izveo je isti tim kao u Madridu, osim što je indisponirane Stojanovića i Čolića zamenio tinejdžerom Milutinom Šoškićem i iskusnim defanzivcem Čedicom Lazarevićem. Od samog početka igrane su prave viktorije na gol Španaca. Vez po snegu, želja, volja, upornost, brzina, odlučnost, sve je bilotu i sve u superlativima osim onog pravog – cilja fudbalske igre. Reviju promašaja otvorili su Zebec i Miloš a na stranu Reala stao je i okvir gola ili „to prokleto parče drveta“, kako ga je u nemoćnom gnevu nazvao novinar Sporta Todor Bulja. Svežu crvenu farbu načeo je Milutinović, prečku je topovskim volejom posle kornera zatresao i Anton Herceg a u 19. minutu stativu je, snažnim udarcem sa 25 metara, ulubio i mladi Toma Kaloperović. Igrao se 24. minut kada se Topčidersko brdo prolomilo od radosti. Neumorni i brzi Zebec je bez po muke prešišao nekoliko Španaca, odlično uočio Miloševo kretanje bez lopte, uposlio ga sjanim pasom i šut u golmanov desni ugao doveo je Partizan u vođstvo od 1-0. Tri minuta pre kraja prvog poluvremena fudbal pogađa našeg beka Čedu Lazarevića u ruku i švajcarski sudija Gulde je neumoljiv. Na svu sreću, leva polutka „masivni i crnpurasti“ Rial posle dugačkog zaleta loptu šalje na tribine.
Poluvreme: Partizan – Real 1-0. I u nastavku opsada i prava kanonada ka golu Madriđana. 47. minut – gužva – pometnja – Valok – šut – blok – Zebec – šut – blok – Valok – šut – Markitos – ruka – penal. Boba Mihajlović iskusno pogađa desnu stranu gola a Alonsa šalje levo, po burek. Na tribinama Hrama pravi delirijum, vodimo 2-0, više od četrdeset minuta do kraja, nada je sasvim realna i plasman na dohvat ruke.
Vreme leti, Partizan ima jalovu nadmoć, umor je stigao, noge su teške ali se ipak stalno igra pred golom Reala i ulazimo u šanse. Tri minuta pre kraja meča Miloš Plava Čigra je dao ‘’injekciju za promukla grla i prozeble ruke’’ partizanovim navijačima. Solo akcijom u svom stilu nanizao je nekoliko Španaca, izbio sam pred golmana i povisio na 3-0, levi bek Munjos je samo potvrdio gol. Ipak, tri minuta je bilo prekratko vreme da izborimo majstoricu.
Te 1955. godine zvanični šampion Jugoslavije bio je splitski Hajduk ali je poziv za učešće u evropskoj eliti stigao beogradskom Partizanu. Naš klub veće priznanje i kompliment nije mogao da dobije, čak ni da zamisli. Pored Reala, pobednika tog prvog KEŠ-a, u polufinale su se plasirali još Milan, škotski Hibernijan i francuski Stad de Rems, tada snažan klub i u evropskim okvirima.
Miloš Milutinović osvojio je trofej za najboljeg strelca takmičenja jer je na četiri odigrane utakmice postigao sedam golova (prema izveštajima iz Sporta – osam). Priča o prvom Partizanovom Kupu evropskih šampiona je jako važna istorijska lekcija za čitanje i učenje, na ponos i diku novim generacijama partizanovaca.
(SA SAJTA CRNO-BELA NOSTALGIJA)
I treću sezonu zaredom Partizan će započeti sa novim trenerom, pošto je Ilješa Špica zamenio Aleksandar Tomašević, šampion Jugoslavije iz prethodne sezone sa Hajdukom. Od promena u igračkom kadru, najznačajniji je odlazak jednog od najboljih igrača, Zlatka Čajkovskog. Centralno mesto u sezoni 55/56 svakako zauzima Parizanov nastup u tek formiranom Kupu evropskih šampiona, a imali smo i čast da odigramo prvu utakmicu ovog takmičenja.
Za razliku od Kupa šampiona, u kome smo se savim dobro pokazali, u domaćem kupu desilo se nešto što će se u narednim decenijama ponoviti još premnogo puta za klub našeg renomea, a to je ispadanje već u prvom kolu. Protivnik je bio Novi Sad, a rezultat 0:1.
U prvenstvu će Partizan po drugi put postati viceprvak, propustivši pritom vrlo dobru šansu da osvoji titulu. Naime, posle pobede u večitom derbiju u 16. kolu, Partizan preuzima vođstvo (pre ovog kola bili smo izjednačeni sa Zvezdom), a tako stečenu prednost od dva boda zadržava posle pobede nad Hajdukom u gostima. A onda sledi katastrofalan finiš prvenstva i samo jedna pobeda u poslednjih 9 kola. Titula je izgubljena već posle nekoliko slabih rezultata, a prvi u nizu bio je remi protiv Spartaka (još smo i gubili 2:0) na svom terenu. Zatim gubimo i od Željezničara u gostima, nakon čega Zvezda prelazi u vođstvo zahvaljujući boljoj gol razlici. Naši igrači nikako da se trgnu, pa gubimo još jedan bod kod kuće u utakmici bez golova sa Dinamom, a definitivni oproštaj od titule desiće se u narednom, 21. kolu, posle poraza od beogradskog Radničkog od 4:3. Ta utakmica imala je vrlo neobičan tok. Radnički je poveo, Partizan preokrenuo, onda je rezultat preokrenuo i Radnički, a mi došli do izjednačenja. I sve se to izdešavalo do 35. minuta igre! A u tom 35. minutu, nakon izjednačujućeg gola Bobeka, došlo je do međusobnog guranja i udaranja Miloša Milutinovića i golmana radničkog Ljujića, nakon kog su obojica isključeni. Kako u to vreme još uvek nije bilo izmena, na gol Radničkog stao je bek Bogdan Pavlović, a Partizan, koji je je za nešto više od pola sata dao tri gola, za preostalih skoro sat vremena nije uspeo da postigne nijedan, iako na protivničkom golu nije stajao golman, već bek! Još smo, naprotiv, primili još jedan gol, izgubili utakmicu, a i šanse da osvojimo titulu.
(SA SAJTA PARTIZANOPEDIA)
Jesenji deo 1955
| 1.KOLO: Partizan - Zagreb 2:1 (1:0) Beograd, 21. avgust 1955. Stadion Crvene zvezde Gledalaca: 16 000 Partizan: Stojanović, Belin, Lazarević, Borozan, Jovanović, Pajević, Jocić, Milutinović, Zebec, Mihailović, Herceg Zagreb: Maček, Beseredi, Vidošević, Šantek, Klaić, Joksimović, Ćuk, Medved, Bubanj, Rezar, Benčić Trener: Ivan Jazbinšek Strelci: 1:0 Pajević 16' 1:1 Bubanj 46' 2:1 Maček 59' (autogol) |
| 2.KOLO: Budućnost - Partizan 2:3 (0:2) Titograd, 28. avgust 1955. Stadion: Igralište Budućnosti Gledalaca: 9 000 Budućnost: Vereš, Mugoša, Perović, Rogošić, Methadževič, Zečević, Vučeković, Radović, Atanacković, Vasović, Radonjić Partizan: Stojanović, Belin, Lazarević, Borozan, Jovanović, Pajević, Jocić, Milutinović, Zebec, Mihailović, Herceg Strelci: 0:1 Jocić 12' 0:2 Milutinović 34' 1:2 Vučeković 53' (penal) 1:3 Pajević 62' 2:3 Radonjić 82' |
| 3.KOLO: Partizan - Crvena zvezda 0:1 (0:1) Beograd, 11. septembar 1955. Stadion: JNA Gledalaca: 50 000 Partizan: Stojanović, Belin, Lazarevič, Borozan, Jovanović, Pajević, Valok, Bobek, Milutinović, Mihailović, Herceg Crvena zvezda: Krivokuća, Nešović, Zeković, V. Popović, Spajić, Tasić, Šekularac, Toplak, Mitić, Cokić, Rudinski Strelac: 0:1 Šekularac 34' |
| 4.KOLO: Partizan - Hajduk 1:0 (1:0) Beograd, 18. septembar 1955. Stadion: JNA Gledalaca: 30 000 Partizan: Stojanović, Belin, Lazarević, Borozan, Jovanović, Pajević, Jocić, Milutinović, Valok, Bobek, Herceg Hajduk: Vulić, Kokeza, Broketa, Lenko Grčić, Davor Grčić, Luštica, Rebac, Matošić, Vukas, Vidošević, Krstulović Trener: Ljubo Benčić Strelac: 1:0 Bobek 20' |
| 5.KOLO: Spartak - Partizan 1:1 (1:0) Subotica, 28. septembar 1955. Stadion: Gradski Gledalaca: 7 000 Spartak: Glončak, Tapiška, Ćopić, Kujundžić, Pejić, Bogešić, Ognjanov, Jakovetić, Tomašević, Takač, Branisavljević Partizan: Stojanović, Čolić, Lazarević, Borozan, Jovanović, Pajević, Jocić, Mihailović, Valok, Milutinović, Herceg Strelci: 1:0 Ognjanov 27' 1:1 Mihailović 68' (penal) |
| 6.KOLO: Partizan - Željezničar 3:1 (1:0) Beograd, 9. oktobar 1955. Stadion: JNA Gledalaca: 20 000 Partizan: Stojanović, Belin, Lazarević, Borozan, Jovanović, Pajević, Jocić, Milutinović, Valok, Mihailović, Herceg Željezničar: Babić, Kranjc, Handić, Đorđević, Marko Vrebac, Ubović, Kurtović, Radonjić, Kulović, Trbović, Pašić Strelci: 1:0 Borozan 8' 1:1 Kurtović 55' 2:1 Mihailović 66' (penal) 3:1 Lazarević 89' |
| 7.KOLO: Dinamo - Partizan 2:4 (1:2) Zagreb, 16. oktobar 1955. Stadion: Maksimir Gledalaca: 25 000 Dinamo: Kralj, Šikić, Banožić, Režak, Crnković, Ferković, Lipošinović, Čonč, Jerković, Matuš, Čajkovski Partizan: Stojanović, Belin, Herceg, Borozan, Jovanović, Pajević, Jocić, Milutinović, Valok, Bobek, Zebec Strelci: 0:1 Jocić 8' 1:1 Jerković 21' 1:2 Milutinović 33' 1:3 Milutinović 60' 2:3 Jerković 81' 2:4 Milutinović 85' * Za igru na ovoj utakmici Miloš Milutinović je u Sportu dobio ocenu 10! |
| 8.KOLO: Partizan - Radnički 2:4 (0:2) Beograd, 16. novembar 1955. Stadion: JNA Gledalaca: 20 000 Partizan: Stojanović, Belin, Lazarević, Borozan, Jovanović, Pajević, Jocić, Milutinović, Zebec, Bobek, Herceg Radnički: Ljujić, Pfandler, Pavlović, Ljubenović, Diskić, Ristić, Petaković, Josipović, R. Ognjanović, Prlinčević, Lj. Ognjanović Strelci: 0:1 Prlinčević 3' 0:2 Ognjanović 16' 1:2 Bobek 52' 2:2 Diskić 54' (autogol) 2:3 Prlinčević 80' 2:4 Prlinčević 85' |
| 9.KOLO: Velež - Partizan 1:3 (0:1) Mostar, 20. novembar 1955. Stadion: Veleža Gledalaca: 11 000 Velež: Irović, Ćubela, Rukavina, Slišković, Bolfek, Radiljević, Selimotić, Mujić, Zelenika, Hrvić, Ćemalović Partizan: Stojanović, Belin, Lazarević, Borozan, Zebec, Pajević, Jocić, Mihailović, Valok, Bobek, Herceg Strelci: 0:1 Bobek 9' 0:2 Mihailović 52' 0:3 Mihailović 59' 1:3 Mujić 87' |
| 10.KOLO: Partizan - BSK 1:1 (0:0) Beograd, 27. novembar 1955. Stadion: JNA, Gledalaca: 20.000 Partizan: Stojanović, Belin, Čolić, Pajević, Zebec, Borozan, Jocić, Mihailović, Milutinović, Bobek, Valok BSK: Cvetković, Stojanović, Racić, Davidović, Juričko, Kranjčić, Šijaković, Antić, Jelisavčić, Josić, Marković Trener: Blagoje Moša Marjanović Strelci: 0:1 Antić 75' 1:1 Milutinović 87' |
| 11.KOLO: Vojvodina - Partizan 1:2 (0:0) Novi Sad, 4. decembar 1955. Stadion: Vojvodine, Gledalaca: 10 000 Vojvodina: Vasić, Svinjarević, Bjanarik, Krstić II, Milovanov, Boškov, Roganović, Rajkov, Veselinović, Ivoš, Krstić I Partizan: Stojanović, Belin, Čolić, Mihailović, Zebec, Pajević, Jocić, Milutinović, Valok, Bobek, Herceg Strelci: 1:0 Milovanov 52' 1:1 Jocić 60' 1:2 Valok 87' |
| 12.KOLO: Partizan - Proleter 8:1 (3:1) Beograd, 11. decembar 1955. Stadion: JNA Gledalaca: 15 000 Partizan: Stojanović, Belin, Čolić, Mihailović, Zebec, Pajević, Jocić, Bobek, Milutinović, Kaloperović, Herceg Proleter: Kadović, Medić, Jarić, Feld, Kolaković, Pintarić, Bestvina, Abadžić, Popović, Vekić, Retl Strelci: 1:0 Bobek 5' 2:0 Jocić 11' 3:0 Herceg 29' 3:1 Popović 32' 4:1 Jarić 48' (autogol) 5:1 Mihailović 53 (penal) 6:1 Herceg 58' 7:1 Bobek 79' 8:1 Bobek 90' |
| 13.KOLO: Sarajevo - Partizan 0:4 (0:1) Sarajevo, 18. decembar 1955. Stadion: Koševo Gledalaca: 18 000 Sarajevo: Ančić, Džemidžić, Biogradlić, Agoštan, Karaica, Halinić, Višnjevac, Ferhatović, Šehović, Novo, Živkov Partizan: Stojanović, Belin, Čolić, Mihailović, Zebec, Pajević, Jocić, Bobek, Milutinović, Kaloperović, Herceg Strelci: 0:1 Herceg 36' 0:2 Herceg 51' 0:3 Bobek 60' 0:4 Herceg 84' * Početkom drugog poluvremena se povredio Jocić, pa je napustio igru, a u 68. minutu crvene kartone su dobili Milutinović i Džemidžić |
Prolećni deo 1956
| 14.KOLO: Zagreb - Partizan 1:2 (1:0) Zagreb, 4. mart 1956. Stadion: Maksimir Gledalaca: 12 000 Zagreb: Maček, Beseredi, Vidošević, Šantek, Klaić, Joksimović, Ćuk, Medved, Firm, Rezar, Benčić Trener: Ivan Jazbinšek Partizan: Stojanović, Belin, Herceg, Mihailović, Pajević, Borozan, Jocić, Milutinović, Zebec, Bobek, Kaloperović Strelac: 1:0 Firm 41' 1:1 Zebec 66' 1:2 Milutinović 72' |
| 15.KOLO: Partizan - Budućnost 9:0 (4:0) Beograd, 11. mart 1956. Stadion: JNA Gledalaca: 12 000 Partizan: Stojanović, Lazarević, Herceg, Mihailović, Jovanović, Borozan, Jocić, Milutinović, Valok, Bobek, Kaloperović Budućnost: Bjelojević, Mugoša, Perović, Zečević, Fethadžević, Rugošić, Vučeković, Krgin, Popović, Radović, Vasović Strelci: 1:0 Milutinović 9' 2:0 Mihailović 30' (penal) 3:0 Milutinović 32' 4:0 Kaloperović 39' 5:0 Jocić 67' 6:0 Milutinović 70' 7:0 Milutinović 73' 8:0 Milutinović 78' 9:0 Milutinović 82' |
| 16.KOLO: Crvena zvezda - Partizan 1:3 (1:1) Beograd, 18. mart 1956. Stadion: JNA Gledalaca: 50 000 Crvena zvezda: Beara, Stanković, Zeković, Mitić, Spajić, Tasić, Rudinski, Toplak, Kostić, V. Popović, Šekularac Trener: Milovan Ćirić Partizan: Stojanović, Belin, Herceg, Mihailović, Pajević, Borozan, Jocić, Milutinović, Bobek, Kaloperović, Zebec Strelac: 1:0 Rudinski 7' 1:1 Borozan 28' 1:2 Kaloperović 62' 1:3 Popović 70' (autogol) |
| 17.KOLO: Hajduk - Partizan 1:2 (0:2) Split, 25. mart 1956. Stadion: Igralište Hajduka Gledalaca: 12 000 Hajduk: Vulić, Kokeza Radović, Krstulović, Grčić, Luštica, Broketa, Žanetić, Rebac, Vidošević, Vukas Partizan: Stojanović, Belin, Herceg, Borozan, Zebec, Pajević, Mihailović, Milutinović, Valok, Bobek, Kaloperović Strelci: 0:1 Valok 11' 0:2 Milutinović 21' 1:2 Vulić 72'(penal) |
| 18.KOLO: Partizan - Spartak 2:2 (0:1) Beograd, 7. april 1956. Stadion: JNA Gledalaca: 13 641 prodatih ulaznica Partizan: Stojanović, Belin, Herceg, Mihailović, Pajević, Borozan, Valok, Milutinović, Zebec, Bobek, Kaloperović Spartak: Prvulović, Tapiška, Bogešić, Tadić, Stefanović, Leškov, Ognjanov, Jenovaj, Tomašević, Takač, Branisavljević Strelci: 0:1 Ognjanov 43' 0:2 Ognjanov 46' 1:2 Kaloperović 53' 2:2 Valok 67' |
| 19.KOLO: Željezničar - Partizan 1:0 (0:0) Sarajevo, 15. april 1956. Stadion: Željezničara Gledalaca: 18 000 Željezničar: Slavko Vrebac, Kranjc, Handžić, Imamović, Marko Vrebac, Sofradžija, Bukvić, Radonjić, Kulović, Ubović, Pašić Trener: Prvoslav Dragićević Partizan: Šoškić, Belin, Herceg, Mihailović, Zebec, Pajević, Borozan, Milutinović, Valok, Bobek, Kaloperović Strelac: 1:0 Kulović 64' |
| 20.KOLO: Partizan - Dinamo 0:0 Beograd, 6. maj 1956. Stadion: JNA Gledalaca: 25 000 Partizan: Šoškić, Belin, Herceg, Borozan, Zebec, Pajević, Mihailović, Milutinović, Valok, Bobek, Kaloperović Dinamo: Kralj, Košćak, Crnković, Režak, Ivan Horvat, Banožić, Benko, Čonč, Jerković, Matuš, Lacković |
| 21.KOLO: Radnički - Partizan 4:3 (3:3) Beograd, 9. maj 1956. Stadion: JNA Gledalaca: 15 000 Radnički: Ljujić, Čokić, Pavlović, Pfandler, Diskić, Ristić, Petaković, R. Ognjanović, Prlinčević, Marković, Lj. Ognjanović Partizan: Šoškić, Belin, Herceg, Mihailović, Zebec, Borozan, Milutinović, Jocić, Valok, Bobek, Kaloperović Strelci: 1:0 Prlinčević 5' 1:1 Jocić 8' 1:2 Kaloperović 16' 2:2 Petaković 18' 3:2 Radivoje Ognjanović 25' 3:3 Bobek 35' 4:3 Petaković 57' * U 35. minutu, posle 3. gola Partizana, zbog međusobnog guranja i udaranja, isključeni su Miloš Milutinović i golman Radničkog Ljujić, koga je na golu zamenio bek Bogdan Pavlović |
| 22.KOLO: Partizan - Velež 2:2 (0:1) Beograd, 13. maj 1956. Stadion: JNA Gledalaca: 15 000 Partizan: Stojanović, Belin, Lazarević, Borozan, Jovanović, Pajević, P. Mihailović, B. Mihajlović, Jocić, Kaloperović, Herceg Velež: Ilović, Ćubela, Prajo, Bolfek, Rukavina, Slišković, Radiljević, Mujić, Musa, Zejnil Selimotić, Čemalović Trener: Ratomir Čabrić Strelci: 0:1 Mujić 27' 1:1 Lazarević 59' 1:2 Zejnil Selimotić 78' 2:2 Pajević 88' |
| 23.KOLO: BSK - Partizan 1:1 (1:0) Beograd, 20. maj 1956. Stadion: JNA Gledalaca: 15 000 BSK: Radenković, Stojanović, Kranjčić, Davidović, Juričko, Marić, Racić, Antić, Marković, Josić, Šenauer Trener: Blagoje Moša Marjanović Partizan: Stojanović, Belin, Lazarević, P. Mihailović, Zebec, Pajević, B. Mihajlović, Jocić, Valok, Kaloperović, Herceg Strelci: 1:0 Marković 33' 1:1 Lazarević 88' |
| 24.KOLO: Partizan - Vojvodina 0:3 (0:0) Beograd, 27. maj 1956. Stadion: JNA Gledalaca: 15 000 Partizan: Stojanović, Belin, Lazarević, Borozan, Zebec, Pajević, Jocić, Kaloperović, Valok, Mihailović, Herceg Vojvodina: Vasić, Svinjarević, Nikolić, Krstić II, Milovanov, Boškov, Roganović, Rajkov, Vukelić, Veselinović, Krstić I Trener: Gustav Lehner Strelci: 0:1 Krstić 46' 0:2 Rajkov 56' 0:3 Krstić 84' |
| 25.KOLO: Proleter - Partizan 1:5 (0:2) Osijek, 3. jun 1956. Stadion: Igralište kraj Drave Gledalaca: 3 658 prodatih ulaznica Proleter: Šipovac, Lončar, Kačunković, Feld, Medić, Pintarić, Bestvina, Dvornić, Rupnik, Milinković, Bogojevac Partizan: Stojanović, Belin, Lazarević, Borozan, Zebec, Pajević, Mihailović, Jocić, Valok, Kaloperović, Marković Strelci: 0:1 Jocić 15' 0:2 Mihailović 27' 0:3 Valok 51' 0:4 Jocić 54' 1:4 Milinković 70' 1:5 Valok 80' |
| 26.KOLO: Partizan - Sarajevo 2:2 (2:1) Beograd, 9. jun 1956. Stadion: JNA Gledalaca: 20 000 Partizan: Stojanović, Belin, Herceg, Borozan, Zebec, Pajević, Mihailović, Jocić, Valok, Kaloperović, Marković Sarajevo: Tomamović, Džemidžić, Biogradlić, Karaica, Švraka, Markušević, Živkov, Ferhatović, Jusufbegović, Novo, Šehović Strelci: 0:1 Živkov 14' 1:1 Mihailović 20' 2:1 Jocić 33' 2:2 Švraka 87' |
KONAČNA TABELA
| Partizan u prvenstvu 1955/56: Antun Herceg 24/5, Božidar Pajević 24/3, Bruno Belin 24/0, Prvoslav Mihailović 23/8, Slavko Stojanović 23/0, Ranko Borozan 22/2, Stanoje Jocić 21/9, Miloš Milutinović 20/13, Branko Zebec 20/1, Marko Valok 18/5, Stjepan Bobek 17/8, Tomislav Kaloperović 15/4, Čedomir Lazarević 13/3, Miodrag Jovanović 10/0, Ratko Čolić 5/0, Milutin Šoškić 3/0, Branislav Mihajlović 2/0, Miroslav Marković 2/0, autogol protivnika: 4. |
Ekipa Partizana koja je 18.3.1956. slavila u derbiju protiv Zvezde:
Stojanović, Borozan, B. Pajević, Herceg, Mihailović, Belin / Jocić, Miloš Milutinović, Bobek, Kaloperović, Zebec.
Prijateljski meč Spartak (Moskva) – Partizan 2-1, 02.7.1955. Kapiteni Stjepan Bobek i Igor Neto.
| Trener tima: Ileš Špic |
Rezultati FK Partizan u Kupu Jugoslavije 1955/56.
| 1/32 FINALA: Novi Sad - Partizan 1:0 (0:0) Novi Sad, 15. avgust 1955. Stadion: Vojvodine Gledalaca: 3 000 Novi Sad: Vinai, Knežević, Valuh, Malić, Barbarić, Vlaović, Bulatović, Jelačić, Jablanov, Mutibarić, Rokić Partizan: Stojanović, Belin, Čolić, Borozan, Jovanović, Pajević, Herceg, Mihailović, Valok, Milutinović, Hmelina Strelac: 1:0 - Rokić 73' * U 1. minutu, Hmelina nije iskoristio penal |
* Partizan je eliminisan u 1/32 finala !!!
| Partizan u Kupu Jugoslavije 1955: Slavko Stojanović 1/0, Bruno Belin 1/0, Ratko Čolić 1/0, Ranko Borozan 1/0, Miodrag Jovanović 1/0, Božidar Pajević 1/0, Antun Herceg 1/0, Prvoslav Mihailović 1/0, Marko Valok 1/0, Miloš Milutinović 1/0, Drago Hmeljina 1/0. |
| Trener tima: Aleksandar Tomašević |
Rezultati FK Partizan u KEŠ 1955/56
| 1/8 FINALA: Sporting - Partizan 3:3 (1:1) Osmina finala Kupa evropskih šampiona, prvi meč * prvi meč u istoriji Kupa evropskih šampiona Lisabon, 4. septembar 1955. Stadion: Estadio Nacional Gledalaca: 40 000 Sporting: Carlos Gomez, Manuel Caldeira, José Galaz, Barros, Manuel Passos, Juca, Sarnmento, Manuel Vasques, Martins, Travaços, Quim Partizan: Stojanović, Lazarević, Belin, Borozan, Zebec, Herceg, Pajević, Valok, Mihailović, Bobek, Milutinović Sterlci: 1:0 Martins 14' 1:1 Milutinović 45' 1:2 Milutinović 50' 2:2 Quim 65' 2:3 Bobek 73' 3:3 Martins 78' * José Galaz, crveni karton u 50. minutu. Na samom početku utakmice, povredio se Branko Zebec, koji je do kraja utakmice statirao na levom krilu |
| 1/8 FINALA: Partizan - Sporting 5:2 (2:0) Osmina finala Kupa evropskih šampiona, drugi meč Beograd, 15. oktobar 1955. Stadion: JNA Gledalaca: 25 000 Partizan: Stojanović, Belin, Herceg, Borozan, Jovanović, Pajević, Jocić, Milutinović, Bobek, Mihailović, Zebec Sporting: Carlos Gomes, Pacheco, José Galaz, Barros, Manuel Passos, Juca, Brandao de Castro, Manuel Vasques, Travaços, Martins, Quim Strelci: 1:0 Milutinović 15' 2:0 Milutinović 29' 2:1 Brandao de Castro 49' 3:1 Milutinović 64' 4:1 Milutinović 74' 4:2 Brandao de Castro 77' 5:2 Jocić 88' |
| 1/4 FINALE: Real Madrid - Partizan 4:0 (3:0) Četvrtfinale Kupa evropskih šampiona, prvi meč Madrid, 25. decembar 1955. Stadion: Santiago Bernabeu Gledalaca: 105 532 Real Madrid: Alonso, Becerril, Marquitos, Lesmes, Muñoz, Zárraga, Castaño, Olsen, Di Stéfano, Rial, Gento Partizan: Stojanović, Belin, Čolić, Mihailović, Zebec, Pajević, Valok, Bobek, Milutinović, Kaloperović, Herceg Strelci: 1:0 Heliodoro Castaño 12' 2:0 Heliodoro Castaño 23' 3:0 Francisco Gento 36' 4:0 Alfredo Di Stéfano 70' |
| 1/4 FINALE: Partizan - Real Madrid 3:0 (1:0) Četvrtfinale Kupa evropskih šampiona, drugi meč Beograd, 29. januar 1956. Stadion: JNA Gledalaca: 40 000 Partizan: Šoškić, Belin, Lazarević, Kaloperović, Zebec, Pajević, Mihailović, Milutinović, Valok, Bobek, Herceg Real Madrid: Alonso, Becerril, Marquitos, Lesmes, Muñoz, Zárraga, Castaño, Olsen, Di Stéfano, Rial, Gento Strelci: 1:0 Milutinović 24' 2:0 Mihailović 47' (penal) 3:0 Milutinović 87' * Rial nije iskoristio penal u 42. minutu (šutirao je preko gola) * Debi Milutina Šoškića! |
* Partizan je eliminisan u 1/4 finalu !!!
| Partizan u KEŠ 1955/56: Miloš Milutinović 4/8, Stjepan Bobek 4/1, Prvoslav Mihailović 4/1, Bruno Belin 4/0, Antun Herceg 4/0, Božidar Pajević 4/0, Branko Zebec 4/0, Slavko Stojanović 3/0, Marko Valok 3/0, Čedomir Lazarević 2/0, Ranko Borozan 2/0, Tomislav Kaloperović 2/0, Stanoje Jocić 1/1, Miodrag Jovanović 1/0, Ratko Čolić 1/0, Milutin Šoškić 1/0. |
Partizan pred meč protiv Sportinga, 04.9.1955.
Stojanović, Borozan. Božidar Pajević, Lazarević, Zebec, Belin.
Valok, Mihailović, Miloš Milutinović, Bobek i Herceg.
| Trener tima: Aleksandar Tomašević |
Sažetak sezone
Uoči početka šampionata u kojem će Partizan debitovati u novom takmičenju, Kupu šampiona, trener Aleksandar Tomašević odveo je svoju ekipu u Sovjetski savez, gde su odmerene snage sa Spartakom i Dinamom iz Kijeva. U Moskvi je domaći tim slavio sa 2-1 dok je meč u Kijevu završen bez golova. Nakon dve tesne pobede u prva dva prvenstvena kola, „Sport“ je objavio članak u kojem se ističe da “sa Partizanovom igrom nešto nije u redu, tim preživljava malu krizu i ovakva situacija mora da zabrine svakog ljubitelja fudbala, posebno uoči duela sa Spartakom iz Moskve u Beogradu, pa i Sportingom”.
U daljoj opširnoj analizi ističe se da je Partizan izgubio samopouzdanje, da je odlazak Čajkovskog u Keln veliki gubitak za tim kao i to da Partizan definitivno nije ista ekipa kada na terenu nema Bobeka. Osim toga, Milošu Milutinoviću dodeljena je uloga povučene polutke a on je “klasičan gol igrač i neko ko može da igra isključivo ofanzivno.” Partizan je potom gostovao u Lisabonu u prvoj utakmici u istoriji Kupa šampiona odakle se vratio sa dobrim rezultatom (3-3) ali i povređenim Brankon Zebecom koji nije mogao da igra u derbiju. Kako je šampionat odmicao, tako su stvari polako došle na svoje mesto. Partizan je gostovao u Maksimiru gde je Miloš Milutinović odigrao “utakmicu života” koju je i sam prokomentarisao: “To je bila jedna od onih igara kada osetite da vam niko od protivničkih igrača ništa ne može. Nije mi trebala pomoć saigrača, sve sam rešavao sam solo prodorima, čak sam se poigravao i sa Crnkovićem”.
Zagrepčani su tvrdili da je to bio najveći domet fudbalske veštine, nešto što Maksimir nije video. Milutinović, koji je postigao het-trik i servirao Jociću loptu za četvrti gol, ocenjen je desetkom, zadivio je gledaoce da su ga na kraju meča izneli na rukama sa terena.
Interesantno je da se te sezone nije gledala gol razlika, već međusobni skor pa je tako Crvena zvezda zahvaljujući minimalnoj pobedi u derbiju bila jesenji prvak iako je bodovno bila izjednačena sa Partizanom i imala slabiju gol razliku. Posle slavlja u Zagrebu u prvom prolećnom kolu, Budućnost je primila čak devet golova na Stadionu JNA, sam Milutinović dao joj je šest. Zvezda je savladana sa 3-1 a potom i Hajduk u Splitu sa 2-1. i Partizan je u tom trenutku bio lider šampionata sa tri boda prednosti nad Zvezdom. Nakon remija kod kuće protiv Spartaka usledio je niz od još šest mečeva bez trijumfa, osvojena su samo četiri od mogućih 14 bodova i olako poklonjena titula večitom rivalu, koji je na kraju imao čak pet bodova više. Partizanu za utehu ostaje da je bio najefikasniji tim prvenstva (65 golova).
Nakon poraza od Radničkog 3-4 početkom maja 1956. u „Sportu“ je izašao tekst sa naslovom “Šta je sa Partizanom?” iz kojeg smo izvadili jedan deo koji najbolje objašnjava situaciju u klubu:
“Koliko puta smo čuli ili pročitali da je Partizan naš najbolji tim. Ova konstatacija nije bila preterana, ali bi moglo da se kaže da je Partizan tim sastavljen od najboljih igrača. Tim u kome igra elita našeg fudbala u poslednja
četiri susreta nije zabeležio nijednu pobedu. Belin, Herceg, Milutinović i Zebec nalazili su se u ekipi koja je pre nepune dve nedelje na Nep stadionu ispisala jednu od najlepših stranica hronike našeg fudbala. Da nije bio ozleđen i Bobek bi bio u timu što je gotovo pola reprezentacije. Nisu oni sami. Svaki tim u ligi poželeo bi Jocića, Kaloperovića, Borozana, Mihailovića, Valoka, Pajevića. Partizanov napad sastavljen je od samih individualaca,
neorganizovan je i prepušten trenutnom raspoloženju pojedinca. Partizan uglavnom prima golove u jeku svojih napada kad mu je odbrana razređena. Kad posmatramo Partizanovu igru vidimo sjajne pojedince ali ne i kolektiv.
Priča se i da odnosi između igrača nisu najbolji. Kažu da ima pojedinaca koji svoje igranje uslovljavaju neigranjem
drugih.“.
**** KUP ****
Partizan, kao osvajač Kupa Maršala Tita prethodne sezone i pojačan na trenerskoj poziciji u liku Aleksandra Tomaševića, do tada trenera šampionskog Hajduka, u odbranu trofeja krenuo je iz Novog Sada 15.08.1955, ali je tu i zastao. Novine su to ovako zabeležile:
“Jedan mali, gotovo nepoznati klub, uspeo je, sasvim zasluženo da eliminiše beogradski Partizan, tim u čijim se vitrinama nalaze tri pehara pobednika Kupa. Novosađanima svaka čast, borili su se muški od prvog do poslednjeg zvižduka. Partizan je igrao vrlo slabo, osim Bobe Mihailovića u napadu, odnosno Borozana i Minde Jovanovića u odbrani, ostali igrači ne mogu da dobiju ni prelaznu ocenu, iako se ne može reći da se nisu trudili. Istini za volju, nisu imali ni fudbalske sreće, pored toga što se ispred protivničke mreže nalazio živi zid igrača Novog Sada i pre svega izvrsnu golman Vinai koji je još na samom početku odbrani penal Hmeljini.”
**** KUP EVROPSKIH ŠAMPIONA ****
– Vulverhempton je svetski klupski prvak, bez imalo stida i zazora napisao je britanski list Dejli mejl krajem 1954.godine. Vukovi jesu bili jak tim i u kratkom roku su savladali tada takođe strahovite ekipe moskovskog Spartaka (4-1) i budimpeštanskog Honveda (4-3) ali ne mogu da osvoje, a ni prisvoje, titulu takmičenja koje ne postoji. Francuski novinar Gabrijel Ano je na stranicama sportskog lista L’Ekip pozvao nadmene Engleze da odigraju i revanš mečeve u gostima a usput posete još neke jake fudbalske gradove kao što su Milano i Madrid. Nema plana, programa ni sistema u međunarodnim klupskim susretima na evropskom nivou i zato, pisao je Ano, sa ovakvim proglasima treba malo sačekati. Urednik francuskog L’Ekipa se osetio naročito prozvan jer je to bila lepa prilika da oživi svoju ideju o Evropskom kupu, zanimljivu priču staru dvadeset godina. Ova ideja izlazila je na stranicama pariskog lista Miror d spor (Le Miroir des Sports) ali je ostala u domenu teorijskih razmatranja i rasprava fudbalskih stručnjaka toga vremena. Naravno, povod je bila zamisao o međuklupskom takmičenju evropskog kontinenta na širim osnovama od tadašnjeg Mitropa kupa koji je sa uspehom postojao već punih dvadeset sedam godina. Jedan predstavnik za svaki savez. Po dve utakmice, sredinom nedelje, a gde postoje uslovi i noćna utakmica. Eventualna saradnja sa međunarodnom televizijom, napisao je Ano dan kasnije u tekstu „Međuklupsko prvenstvo Evrope“. Ove reči su solidan temelj takmičenja kasnije poznatog kao Kup evropskih šampiona (u daljem tekstu: KEŠ) a deo o televiziji ima pravi proročki prizvuk ako se podsetimo da se ipak radi o kraju 1954. godine. Kako god okrenemo priču, uobraženim Englezima se mora priznati da su bili kamen pokretač lavine koja se i dan – danas kotrlja.
Ovako razrađena ideja otišla je na adrese skoro svih nacionalnih fudbalskih saveza u Evropi i u velikoj većini je dočekana sa oduševljenjem. Naravno, glavnu podršku Anou i Žaku Godeu (vlasnik L’Ekipa) pružile su kolege iz branše – madridska Marka, milanska Gazeta delo sport, lisabonska A’Bola, katalonski Mundo Deportivo i beogradski JSL Sport. Našem dnevnom listu je pripala velika čast da na kraju takmičenja uruči trofej najboljem golgeteru. Najuticajniji sportski listovi tadašnje Evrope digli su svoj glas i ništa ga više nije moglo utišati.
Rezervisanost i distanca prema inicijativi Anoa i L’Ekipa mogli su da se čuju i osete i na osnivačkoj skupštini UEFE, 2. marta 1955. godine u Beču. Nismo nadležni, snađite se sami, obratite se savezima, odjekivalo je kao monotoni eho javnosti već dobro poznatog dopisa FIFE. Nacionalni fudbalski savezi takođe nisu pokazali spremnost za akciju pa su se pored vodećih listova i novinara u priču uključili veći i poznatiji klubovi, neki bivši asovi i važne ličnosti tadašnje fudbalske Evrope. Marta 1955. bilo je pravo vreme za sređivanje redova i brz kontranapad a baza akcije bio je pariski hotel Ambasador. Na skup su došli predstavnici osamnaest tada najpopularnijih klubova Evrope, od pozvanih izostali su samo ljudi iz škotskog Hibernijana i moskovskog Dinama ali ipak, njihova podrška je bila tu. Naravno, u Parizu su bili i delegati beogradskog Partizana. Sve je bilo lepo i svečano, osnovan je Izvršni komitet takmičenja, obavljen je i žreb za prvo kolo i zvaničnici FIFE i UEFE nisu više mogli ni smeli da ignorišu novoosnovani kup. Kup evropskih klubova, zvanično je rođen 3. aprila 1955. godine. Nesuđeni „prvak“ Vulverhempton odbio je učešće a isti odgovor stigao je i od zvaničnog engleskog šampiona Čelzija. Ipak, to nije umanjilo vrednost i veličinu turnira jer su ljudi oko L’Ekipa dobro razumevali fudbal i sastavili odličan spisak klubova učesnika. Na ovom mestu treba reći da se ovo takmičenje u početku pojavljivalo i pod imenom Evropski kup fudbalskih klubova i da je samo u teoriji petnaest dana starije od Kupa sajamskih gradova (prvi meč KSG odigran je 4. juna 1955). Prva pravila novog turnira predviđala su, posle ukupnog nerešenog rezultata u dvomeču, majstoricu na neutralnom terenu, gde bi se odigrali i eventualni produžeci uz žreb kao konačno rešenje. Sve je najzad došlo na svoje mesto i posle letnje pauze, po planu, klupska elita trebala je da istrči na terene širom Kontinenta. Važno je pomenuti da je u prvom Kupu šampiona nastupilo čak devet (od ukupno šesnaest) klubova koji nisu bili prvaci svojih zemalja u prethodnoj sezoni: Rapid, MTK, PSV, Gvardia, Sporting, Sarbriken, Hibernian, Servet i Partizan. Tako da priče ovdašnjih dužebrižnika kako je Partizan dekretom države poguran u ovo takmičenje nemaju veze sa mozgom.
Četvrti septembar 1955. godine u Lisabonu je bio vetrovit dan. Na centru igrališta rukovali su se kapiten Sportinga Manuel Pasos i kapiten Partizana Stjepan Bobek i najvažnije takmičenje u istoriji svetskog klupskog fudbala moglo je da počne. Pred 40.000 svedoka, u svom prvom takmičarskom evropskom meču, beogradski Partizan je na teren izveo sledeći sastav: Stojanović, Lazarević, Belin, Borozan, Zebec, Herceg, Pajević, Valok, P. Mihajlović, Bobek i Miloš Milutinović. Danas prilično verno i tačno možemo da rekonstruišemo događaje od tog 4. septembra 1955. u Lisabonu. Rivali se međusobno uopšte nisu poznavali a Portugalci su otišli i korak dalje – svojim izjavama i ponašanjem otvoreno su potcenili tim iz Jugoslavije. Prvi gol u istoriji KEŠ-a postigao je Martins u 15. minutu utakmice za vođstvo Sportinga od 1-0, a konačan rezultat prvog dela postavio je Miloš Milutinović minut pre sudijskog zvižduka. U drugom poluvremenu Partizan je dva puta vodio golovima Milutinovića (50) i Bobeka (74) i na desetak minuta pre kraja imao veliku pobedu u rukama ali je tačku na ovaj meč u 79. minutu stavio Martins svojim drugim golom. Rezultatom 3-3 igrači Partizana su bili zadovoljni.
Dvanaestog oktobra 1955. godine bila je sreda, u Humskoj je gostovao Sporting i Beograd je u ovom revanšu, po rečima izveštača Sporta M. Kovačevića, po prvi put uživo video portugalske fudbalere. Po toplom i oblačnom vremenu, oko 25.000 partizanovaca gledalo je isti tim kao u Lisabonu osim što je Čedu Lazarevića zamenio Minda Jovanović a umesto Marka Valoka je zaigrao Stanoje Jocić. Osam dana kasnije, uloge su promenjene i sada su igrači Partizana u meč ušli potcenjivački prema gostima iz Portugalije. „Parni valjak“ je toga dana pružio vrhunac majstorske atrakcije u fudbalskom sportu i tokom meča toliko bio siguran u pobedu da su često sevali efektni potezi nauštrb jednostavne i korisne taktike.
Ipak, krajnji rezultat dao je za pravo fudbalerima Partizana. Sporting je krenuo silovito i prvi imao šansu da povede ali se u osmom minutu i Partizan probudio. Bobek je poveo našu kontru, dodao slobodnom Milošu, centarhalf Manuel Pasos ostavljen je ‘’izlomljen’’ da se pita šta ga je snašlo a Plava Čigra šutom iz prve dovela Partizan u vođstvo od 1-0. Bila je to naizgled meka lopta sa pomalo felša, prava lepotica vižljastog Partizanovog napadača. Tačno dvadeset minuta kasnije, ista fudbalska predstava, isti i glavni akteri. Naš kapiten šalje loptu ‘’sa očima’’ u prazan prostor ispred gola gostiju, golman Gomez istrčava ali kasno – kao vetar brzi Miloš je već obavio svoje i prelepim lob udarcem zapečatio prvo poluvreme, 2-0 za Partizan. I u drugom delu igre Partizan i Miloš Milutinović imali su svoj dan. Savršeni driblinzi, vanredne tehničke finese, varke telom, precizni pasovi – mladi Miloš je „najzad pronašao svoj stil igre“ na ushićenje i radost navijača na tribinama. Ni primljen gol odmah na početku poluvremena nije bacio senku na egzibiciju Partizana. Treći gol pao je posle sjajnog šuta Stanoja Jocića iskosa – golman je savladan, nije se dobro videlo da li je lopta prešla liniju ali se tu našao Miloš za naše vođstvo od 3-1 u 64. minutu meča. Devet minuta kasnije, opet se u punoj brzini zavrtela Plava Čigra. Teška pozicija, dva strašna driblinga, trk u desno i snažan šut pored nemoćnog Gomeza povisili su rezultat na 4-1 za Partizan. Tri minuta pre kraja utakmice, našu ‘’petardu’’ je pravom bombom iz trka, na asistenciju Mihajlovića sa leve strane, overio Stanoje Jocić za konačnih 5-2. Pored epskih hvalospeva Milošu, novinari izveštači su u našem timu istakli i igru Ranka Borozana, bez obzira na grešku kod drugog primljenog gola i Antona Hercega koji je pružio dobru partiju na poziciji beka.
Žreb za četvrtfinale prvog KEŠ – a održan je u veličanstvenoj građevini belgijske Federacije u Briselu. U napetoj atmosferi, ruka Žaka Ferana, urednika Frans Fudbala, uparila je beogradski Partizan sa madridskim Realom i napravila pravu senzaciju sa ideološkim i političkim ukusom. Nepomirljive razlike vladajućih režima fašizma i komunizma opasno su zapretile da ugroze tek rođeno takmičenje ali je fudbal, baš kako i treba da bude, odneo pobedu. Ovaj meč stvorio je u Madridu izvanredno oduševljenje. Svetski ugled Jugoslovena bio je zaloga uspeha. To je bila prva ekipa sa Istoka koja gostuje u Španiji posle dvadeset godina, napisao je u svojim memoarima Santijago Bernabe, tadašnji predsednik Reala.
Među navijačima Reala vladala je prava histerija, karte su razgrabljene za jedan dan i na ulicama je proradila crna berza sa tapkarošima. „Santijago Bernabe“, veličanstveno fudbalsko zdanje u madridskom predgrađu Šamarten bilo je, kako to Španci vole da kažu, „ispunjeno do zastave“. Oko 120.000 (!!!) domaćih navijača burno je pozdravilo svoje ljubimce ali i gostujući tim u sledećem sastavu: Stojanović, Belin, Čolić, Mihajlović, Zebec, Pajević, Valok, Bobek, Milutinović, Kaloperović, Herceg. „Parni valjak“ je bukvalno od prve sekunde upalio motor i dao pun gas. Vešti driblinzi, precizni pasovi, opasni šutevi na gol, brzina izmene mesta u napadu – svi redovi Partizana radili su kao paklena mašina. Prvih desetak minuta meča Real je bio nokautiran i pregažen, domaći igrači skoro da i nisu pipnuli loptu a publika je burno pozdravljala pravu egzibiciju gostiju sa Milošem Milutinovićem u glavnoj ulozi. Naš mladi napadač je svoju igru krunisao sa dva gola – u 8. i 10. minutu utakmice domaći golman Alonso je kapitulirao i lopta se našla u mreži iza njegovih leđa.Ipak, na semaforu je i dalje pisalo 0-0 jer je francuski sudija Harcig zbog navodne ofsajd pozicije poništio oba Miloševa gola. Sve je bilo jasno i očigledno.
Partizanove igrače zaledio je hladan tuš, „Parni valjak“ je sa peskom u rezervoaru brzo zaribao i do kraja poluvremena primio čak tri gola. Glavni režiser naše katastrofe bio je Realov vođa navale, slavni Argentinac Alfredo di Stefano koji je sa dve asistencije u prvom i pogotkom u drugom delu igre zapečatio našu sudbinu toga dana u Madridu. Ipak, treba reći da je Partizan, posle prva dva gola desnog krila Kastanja, sredio svoje redove, izveo nekoliko opasnih napada ali je Bobekova četa opet krenula klizavim putem egzibicije i šou programa. U drugom poluvremenu umor, blato i previsok rezultat naplatili su danak – prikazana je nezanimljiva igra sporog tempa a konačnih 4-0 postavio je di Stefano preciznim šutem iz blizine.
Santijago Bernabe je u svojim memoarima lepo i opširno pisao o ta dva beogradska dana, prvom boravku Reala iza „gvozdene zavese“. Hvalio je lepotu jadranskih ostrva, guste šume kao raj za lovce, veličanstven doček na aerodromu i ljubaznost ljudi iz Partizana. Ipak, njegovo oštro oko je sve videlo i zabeležio je svaku sitnu zvrčku koju smo im priredili kao osvetu za otvorenu krađu u Madridu. Maslinovo ulje nisu poneli sa sobom a jela spremljena na svinjskoj masti im nisu prijala pa su ostali polugladni a njihov ekonom nije dobio tražene „specijalne krampone u obliku kupe, vrlo oštre“ i pogodne za sneg. Teren Stadiona JNA nije potpuno očišćen i, kako se decenijama kasnije među navijačima prepričavalo, namerno je ostavljen sloj snega da se smrzne i tako stvoren led je lopatama razbijen na sitne i oštre deliće, pravi ledeni pakao za mediterance. Vremenski uslovi su toga dana bili vrlo loši i javila se ideja o odlaganju meča za 48 sati pa čak i Pariz kao neutralan teren ali se ta varijantapokazala kao novinarska patka. Jutro uoči utakmice, fudbaleri Reala su prisustvovali misi u katoličkoj crkvi a u predigru se uključio i Neznani junak sa Avale. Naime, neko mudar se dosetio da Špance u snežnom januaru odvede na vrh planine i sa ledenim vetrom u kostima ih vrati nazad u Beograd. Iznajmili smo jedan mali taksi i odvezli se na stadion. – Iskreno rečeno, verovao sam da zbog poledice nećemo nikada stići. Kola su klizila kao i masa navijača koja je hitala prema stadionu, seća se Santijago Bernabe.
Te nedelje, više od 40.000 toplo obučenih partizanovaca stajalo je na tribinama Stadiona JNA u snegu do kolena i kišom grudvi pozdravilo goste iz Madrida. Teren se beleo, drveni okviri golova obojeni su crveno a meč je odigran u dnevnom terminu sa početkom u 14.30 časova. Partizan je nastupio u plavim dresovima sa grbom na levoj strani grudi, a naš trener Aleksandar Tomašević izveo je isti tim kao u Madridu, osim što je indisponirane Stojanovića i Čolića zamenio tinejdžerom Milutinom Šoškićem i iskusnim defanzivcem Čedicom Lazarevićem. Od samog početka igrane su prave viktorije na gol Španaca. Vez po snegu, želja, volja, upornost, brzina, odlučnost, sve je bilotu i sve u superlativima osim onog pravog – cilja fudbalske igre. Reviju promašaja otvorili su Zebec i Miloš a na stranu Reala stao je i okvir gola ili „to prokleto parče drveta“, kako ga je u nemoćnom gnevu nazvao novinar Sporta Todor Bulja. Svežu crvenu farbu načeo je Milutinović, prečku je topovskim volejom posle kornera zatresao i Anton Herceg a u 19. minutu stativu je, snažnim udarcem sa 25 metara, ulubio i mladi Toma Kaloperović. Igrao se 24. minut kada se Topčidersko brdo prolomilo od radosti. Neumorni i brzi Zebec je bez po muke prešišao nekoliko Španaca, odlično uočio Miloševo kretanje bez lopte, uposlio ga sjanim pasom i šut u golmanov desni ugao doveo je Partizan u vođstvo od 1-0. Tri minuta pre kraja prvog poluvremena fudbal pogađa našeg beka Čedu Lazarevića u ruku i švajcarski sudija Gulde je neumoljiv. Na svu sreću, leva polutka „masivni i crnpurasti“ Rial posle dugačkog zaleta loptu šalje na tribine.
Poluvreme: Partizan – Real 1-0. I u nastavku opsada i prava kanonada ka golu Madriđana. 47. minut – gužva – pometnja – Valok – šut – blok – Zebec – šut – blok – Valok – šut – Markitos – ruka – penal. Boba Mihajlović iskusno pogađa desnu stranu gola a Alonsa šalje levo, po burek. Na tribinama Hrama pravi delirijum, vodimo 2-0, više od četrdeset minuta do kraja, nada je sasvim realna i plasman na dohvat ruke.
Vreme leti, Partizan ima jalovu nadmoć, umor je stigao, noge su teške ali se ipak stalno igra pred golom Reala i ulazimo u šanse. Tri minuta pre kraja meča Miloš Plava Čigra je dao ‘’injekciju za promukla grla i prozeble ruke’’ partizanovim navijačima. Solo akcijom u svom stilu nanizao je nekoliko Španaca, izbio sam pred golmana i povisio na 3-0, levi bek Munjos je samo potvrdio gol. Ipak, tri minuta je bilo prekratko vreme da izborimo majstoricu.
Te 1955. godine zvanični šampion Jugoslavije bio je splitski Hajduk ali je poziv za učešće u evropskoj eliti stigao beogradskom Partizanu. Naš klub veće priznanje i kompliment nije mogao da dobije, čak ni da zamisli. Pored Reala, pobednika tog prvog KEŠ-a, u polufinale su se plasirali još Milan, škotski Hibernijan i francuski Stad de Rems, tada snažan klub i u evropskim okvirima.
Miloš Milutinović osvojio je trofej za najboljeg strelca takmičenja jer je na četiri odigrane utakmice postigao sedam golova (prema izveštajima iz Sporta – osam). Priča o prvom Partizanovom Kupu evropskih šampiona je jako važna istorijska lekcija za čitanje i učenje, na ponos i diku novim generacijama partizanovaca.
(SA SAJTA CRNO-BELA NOSTALGIJA)
I treću sezonu zaredom Partizan će započeti sa novim trenerom, pošto je Ilješa Špica zamenio Aleksandar Tomašević, šampion Jugoslavije iz prethodne sezone sa Hajdukom. Od promena u igračkom kadru, najznačajniji je odlazak jednog od najboljih igrača, Zlatka Čajkovskog. Centralno mesto u sezoni 55/56 svakako zauzima Parizanov nastup u tek formiranom Kupu evropskih šampiona, a imali smo i čast da odigramo prvu utakmicu ovog takmičenja.
Za razliku od Kupa šampiona, u kome smo se savim dobro pokazali, u domaćem kupu desilo se nešto što će se u narednim decenijama ponoviti još premnogo puta za klub našeg renomea, a to je ispadanje već u prvom kolu. Protivnik je bio Novi Sad, a rezultat 0:1.
U prvenstvu će Partizan po drugi put postati viceprvak, propustivši pritom vrlo dobru šansu da osvoji titulu. Naime, posle pobede u večitom derbiju u 16. kolu, Partizan preuzima vođstvo (pre ovog kola bili smo izjednačeni sa Zvezdom), a tako stečenu prednost od dva boda zadržava posle pobede nad Hajdukom u gostima. A onda sledi katastrofalan finiš prvenstva i samo jedna pobeda u poslednjih 9 kola. Titula je izgubljena već posle nekoliko slabih rezultata, a prvi u nizu bio je remi protiv Spartaka (još smo i gubili 2:0) na svom terenu. Zatim gubimo i od Željezničara u gostima, nakon čega Zvezda prelazi u vođstvo zahvaljujući boljoj gol razlici. Naši igrači nikako da se trgnu, pa gubimo još jedan bod kod kuće u utakmici bez golova sa Dinamom, a definitivni oproštaj od titule desiće se u narednom, 21. kolu, posle poraza od beogradskog Radničkog od 4:3. Ta utakmica imala je vrlo neobičan tok. Radnički je poveo, Partizan preokrenuo, onda je rezultat preokrenuo i Radnički, a mi došli do izjednačenja. I sve se to izdešavalo do 35. minuta igre! A u tom 35. minutu, nakon izjednačujućeg gola Bobeka, došlo je do međusobnog guranja i udaranja Miloša Milutinovića i golmana radničkog Ljujića, nakon kog su obojica isključeni. Kako u to vreme još uvek nije bilo izmena, na gol Radničkog stao je bek Bogdan Pavlović, a Partizan, koji je je za nešto više od pola sata dao tri gola, za preostalih skoro sat vremena nije uspeo da postigne nijedan, iako na protivničkom golu nije stajao golman, već bek! Još smo, naprotiv, primili još jedan gol, izgubili utakmicu, a i šanse da osvojimo titulu.
(SA SAJTA PARTIZANOPEDIA)
Permissions in this forum:
You cannot reply to topics in this forum|
|
|